Када се говори о политичким затвореницима у Белорусији, већина људи помисли на хапшења током протеста или дуге затворске казне за опозиционе активисте. Много мање је познато шта се дешава након пресуде — када људи нестану иза зидова казнених установа. Једно од најзлогласнијих таквих места је казнена колонија број 9 у Горкама (ИК-9), коју бивши затвореници, правници и организације за људска права описују као место где казна далеко превазилази губитак слободе и прераста у систематско физичко и психолошко уништавање човека.
Да би се разумело о чему је реч, важно је објаснити природу ових установа. Белорусија је у великој мери наследила совјетски затворски систем. Уместо класичних затвора, многи осуђеници казну служе у тзв. казненим колонијама — великим затвореним комплексима где затвореници живе у групним одељењима, раде принудни рад и подвргнути су строгом дисциплинском режиму. Колонија ИК-9 у Горкама, у Могиљевској области, је установа појачаног надзора намењена пре свега повратницима и тзв. „проблематичним затвореницима“.
У пракси то значи да се тамо често шаљу и политички затвореници — посебно они који одбијају да потпишу помиловања, признају кривицу или се покоре администрацији. Многи од њих бивају додатно оптужени по члану 411 белоруског кривичног закона за „злонамерно непоштовање захтева управе казнено-поправне установе“. Тај члан је постао једно од кључних средстава за продужење казни политичким затвореницима.
Због тога је ИК-9 стекла репутацију места где систем „ломи“ оне које није успео да сломи другде.
Систем у ком не постоји право
Бивши политички затвореници описују колонију као место где не постоје логика, хуманост ни право. Правила се примењују произвољно и селективно, пре свега као средство контроле. Прекршаји се често измишљају — „прашина иза ормарића“, „погрешно ношење капе“ или чак „погрешан поглед“ — и све то може довести до тренутне казне.
Најчешћи облик казне је ШИЗО, дисциплинска изолација. То су хладне, готово празне ћелије у којима затвореници проводе дане или недеље без основних услова, често без душека, струје и адекватне хране. У неким случајевима излазе само на неколико сати, да би потом били враћени под новим изговором.
То није случајност, већ метода. Дуготрајна изолација, непредвидиве казне и стални притисак стварају потпуну психолошку исцрпљеност и осећај немоћи.
Глад као средство контроле
Један од најпотреснијих аспеката, према сведочењима бивших затвореника, јесте исхрана. Они тврде да је храна у ИК-9 намерно осмишљена тако да човек преживи, али не и да остане здрав.
Доручак је мала порција ретке каше, ручак водњикава супа са хлебом, а вечера неколико кашика кромпира или житарица. Месо је ретко, а масноће и хранљиве намирнице су строго ограничене.
Бивши затвореници наводе губитак од 10 до 15 килограма телесне тежине. Описују стања која подсећају на историјске концентрационе логоре — изузетно изнемогла тела, упале очи и хроничну слабост.
Глад овде функционише као облик контроле: физички ослабљен човек има мање снаге за отпор.
Принудни рад и војна производња
Колонија није само место казне, већ и производни погон. Затвореници раде у дрвној индустрији, текстилној производњи и другим секторима. Посебно су контроверзне тврдње да израђују дрвене сандуке за муницију и да могу учествовати у производњи компоненти за војну индустрију повезану са Русијом.
Иако ове тврдње није могуће у потпуности независно потврдити, више сведочења указује на тесну повезаност између принудног рада у колонији и државних или војно повезаних производних ланаца.
То отвара шире питање: у којој мери се затвореници у Белорусији користе као принудна радна снага за политички или војно осетљиве пројекте?
Здравство као казна
У већини затворских система здравствена заштита је проблем. У ИК-9 је бивши затвореници описују као облик занемаривања и контроле.
Затвореници са тешким болестима наводно не добијају одговарајуће прегледе, терапију ни лекове. Неки пате од нелечених инфекција, погоршања вида или хроничних болести које се игноришу док не постану критичне. У екстремним случајевима ампутације се дешавају тек када је живот већ угрожен.
Чак и након операција, затвореници могу поново бити послати у ШИЗО.
То показује да здравство није вођено медицинским, већ дисциплинским критеријумима.
Политички затвореници нису изузетак
Политички затвореници у ИК-9 немају никакав посебан третман — без обзира на међународно признање.
Међу затвореницима је и добитник Нобелове награде за мир Ales Bjaljacki. Према сведочењима бивших затвореника, он је третиран исто као и остали: приморан на рад у дрвној индустрији, изложен дисциплинским казнама и сталном надзору.
Ако ни нобеловац нема никакву заштиту, то много говори о природи система.
Зашто је ИК-9 важна
Казнена колонија број 9 није само једна строга установа — она је симбол ширег репресивног система у Белорусији.
Режим Александар Лукашенко деценијама користи затворски систем као инструмент политичке контроле. После протеста 2020. године број политичких затвореника нагло расте, а колоније попут ИК-9 постају централни део репресивног апарата.
ИК-9 представља једну од најекстремнијих тачака тог система: место где се људи физички и психички ломе.
За спољног посматрача можда је тешко разумети зашто је једна колонија толико важна. Али управо овакве затворене установе откривају стварну природу власти — не у званичним говорима, већ у начину на који третира оне које сматра непожељнима.
У Горкама је та реалност јасна: глад, изолација, понижење и принудни рад нису казна у класичном смислу, већ инструмент контроле.
ИК-9 зато није само затвор. То је упозорење шта се дешава када институције изгубе одговорност — и када људска права постану празна формула иза закључаних врата.
